Datum rezanja vinila: 13.11.1980
1. Priča o Vasi Ladačkom (5:52)
2. Još jedna gorka pesma (3:36)
3. Nisam bio ja za nju (3:26)
4. Menuet (3:51)
5. Život je more (3:33)
6. Pa dobro gde si ti (3:47)
7. Mirka (4:17)
8. O kako tužnih ljubavi ima * (4:12)
9. Ostaje mi to što se volimo (4:37)
10. Odlazi cirkus * (5:09)
Tekstovi i muzika: Đorđe Balašević
Aranžmani: Josip Boček
* Aranžmani: Gabor Lenđel
Bubnjevi: Lazar Tošić
Bas: Bojan Hreljac
Instrumenti sa klavijaturama: Slobodan Marković
Gitare: Josip Boček
Prateći vokali: Biljana Krstić
recenzent: Đorđe Debač
Glavni i odgovorni urednik: Stanko Terzić
Design: Milivoje Sotirović
PRIČA O VASI LADAČKOM
Znate l' priču o Vasi Ladačkom?
I ja sam je, tek onomad čuo
Jednom devet dana nije, izlazio iz birtije
kažu da je bio, čudna sorta...
Otac mu je bio sitni paor
'ranio je, sedam gladnih usti'
Mati mu je bila plava, tiha, nežna, jektičava
umrla je s' trideset i nešto...
Imali su par jutara zemlje
malu kuću na kraju sokaka
Na astalu mrve hleba, taman tol'ko kol'ko treba
al' je Vasa hteo, mnogo više...
Želeo je konje vrane, po livadi razigrane
sat sa zlatnim lancem i salaše...
Želeo je njive plodne, vinograde blagorodne
u karuce pregnute čilaše
Ali nije mog'o, da ih ima
Voleo je lepu al' sirotu
uz'o bi je, samo da je znao:
Voleš jednom u životu, sad bogatu il' sirotu
to ne bira pamet, nego srce...
Sve se nad'o da će ljubav proći
zanavek je otiš'o iz sela
Nikad nije pis'o nikom, venč'o se sa miraždžikom
jedinicom ćerkom, nekog gazde...
Dobio je konje vrane, po livadi razigrane
sat sa zlatnim lancem i salaše...
Dobio je njive plodne, vinograde blagorodne
u karuce pregnute čilaše
Sve je im'o, ništa im'o nije
Propio se, nije proslo mnogo
dušu svoju, Ðavolu je prod'o
Znali su ga svi birtaši, tražio je spas u čaši
ali nije mog'o, da ga nađe...
Mlad je, kažu, bio i kad je umro
sred birtije, od srčane kapi
Klonula mu samo glava, k'o da drema, k'o da spava
i još pamte šta je, zadnje rek'o...
Džaba bilo konja vranih, po livadi razigranih
džaba bilo sata i salaša...
Džaba bilo njiva plodnih, vinograda blagorodnih
džaba bilo karuca, čilaša...
Kada nisam s onom koju volem
Znate l' priču o Vasi Ladačkom?
I ja sam je tek onomad čuo
Čak i oni slični njemu, kada razmisle o svemu
kažu da je bio, čudna sorta..
JOŠ JEDNA GORKA PESMA
Gorko živim, gorko dišem
gorak mi je čas do časa
A neke slatke pesme pišem
znam, za bolje nemam glasa
Ja samo sebe za sve krivim
jer, ja sam birao taj put
E, al' da pevam to što živim
o, ja bih pevao čisti bluz
Znam da možda biću smešan
za stručnjake silne naše
"Šta se ovaj u blues meša?
Ma, nek se drži svoje snaše!"
Zbivaće se čudne stvari
buniće se javno mnjenje
Javiće se nadrikritičari
ma, samo drvlje i kamenje
NISAM BIO JA ZA NJU
Volela je klasiku i džez
čitala je, pretežno, Perl Bak
Njen je praded bio ruski knez
došao je sa Urala čak
(Al ipak) (O, mama) Nisam bio ja za nju
Ne, nikad nisam bio ja za nju
Prošla je, uglavnom, čitav svet
London, Pariz, Amsterdam i Rim
Vozila je plavi "Renault 5"
ma, vozila je pristojno, sasvim
Živela je kao sat
strogi plan za svaki dan
Želela je znati sve:
"Šta se zbiva? Ko se muva?"
Ja sam sasvim drugi tip
o, tako divno slobodan
baš ma briga za njen krem
eto, to je to
Baš i ne bi bio neki brak
kad je ženin idol - čika Frojd
a njen suprug površan i lak
fudbal, koka-kola i Pink Flojd
Sretnemo se ponekad
pita me šta radim sad
ispriča mi ukratko
šta se zbiva, ko se muva
Kažem joj da tugujem
kartam se i lumpujem
s' oblacima drugujem
ona kaže: "Sam si tome kriv"
MENUET
U pet i petnest je zvonio sat
jednoga jutra, na kraju leta
U šest i deset je kretao voz
s' nekog perona, na kraju sveta
Mene je čekao taj voz...
Kraj mojih nogu je spavao pas
rekoh mu tiho: "Hej, beži odatle"
Otvorih vrata, izađoh na trem
na kom su cvetale bele muškatle
Pomislih, to je, možda, taj dom
Nije me čula, mirno je snila
svoje lepeze i sveće i čipke
Snila je dane, mirne i nežne
k'o crno - bele, klavirske tipke
A u životu, sama na svetu
u menuetu tražila spas
Siđoh pred kuću, na prašnjavi put
k'o neki lopov, polako i tiho
Ja nisam bio taj vitez za nju
mada mi govore, da sam Don Kihot
Al' to je sasvim, druga stvar
Bila je zvezda, bila je pesma
svaki dan druga, a večito ista
Snila je dobra, stara vremena
i svog Šopena i Baha i Lista
Možda će sama, u grubom svetu
u menuetu naći svoj mir
Od tad je prošao vek ili dva
javi se retko, ponekom kartom
I ko zna gde je, ne želim da zna
koliko čeznem za dalekim martom
Kad sam je sreo, prvi put
Još uvek lutam, gde je kraj puta?
Pamte me mnoge, provincijske pruge
Kriju me mračne, jeftine krčme
noći su, ponekad, puste i duge
Nestajem tada, u nekom svom svetu
i menuetu i menuetu...
ŽIVOT JE MORE
Život je more, pučina crna
po kojoj tonu, mnogi što brode
Nije mi srce, plašljiva srna
ja se ne bojim, velike vode
Lome me vali, nose me struje
oseka sreće, a tuge plima
Šiba me nebo, bičem oluje
al' još se ne dam i još me ima
U jutra rana, plaše me senke
minulih dana
Sećanja mutna, kao u laži
kao u snu...
Ipak se borim, ipak se nadam
sve manje letim, sve više padam
i sve su jače ruke, što me vuku dnu...
Možda će žena, svilenog bedra
koja me zove i pruža ruke
uliti vetar, u moja jedra
do nove žene, do nove luke
Život je more...
PA DOBRO GDE SI TI
Nikad nisam bio momak oko kog se diže larma
ali mislim da sam faca i da imam nekog šarma
možda grešim, al' ja sam takvog dojma
Neki misle da sam led, neki misle da sam vatra
meni stvarno nije važno, šta ko misli ili smatra
kada ona, o tome nema pojma
I uvek smišljam neki novi stih, i neki fazon drukčiji od svih
al' uvek kad je sretnem kažem ja, istu stvar:
'Pa dobro, gde si ti? Baš sam ovih dana hteo da te zovnem
Hej, reci mi, dal' još uvek imaš onaj broj sa 203?
Pa dobro, gde si ti? Što ne navratiš, kod kuće sam popodne?
Hej, reci mi, kako mama, kako tata, kako baka, kako svi?'
Svake noći sanjam film u kom je ona glavni akter
smišljam koju boju voli, smišljam kakav je karakter
kako spava, ili tome slično.
O, ja bih znao da je volim, ja bih znao s' njom da maštam
da je čuvam, da je ljubim, da joj lažem, da joj praštam
to bi hteo, da joj radim lično
Nekad ne znam da li sanjam, nekad ne znam šta je stvarnost
ja sam hteo tačno takvu, to je čudna podudarnost
tačno takvu, ma ozbiljno vam kažem
Jedni misle da je nežna, drugi tvrde da je gruba
jedni misle da je super, drugi misle da je truba
ja se slažem, ma ja se uvek slažem
MIRKA
Čuli ste za 'Zlatni Bokal',
to je jedan sumnjiv lokal, al' je kuvar pravi as
Sedeo sam sam za stolom, pio viski s' koka kolom
kada začuh neki glas:
"Znam vas, pardon, s' televizije
vi ste ponos naše nizije
Moja kći od devet godina
sve vaše pesme zna, baš svaki stih"
Na te reči izvanredne
ponudih da sa mnom sedne, čekao je samo to
Reče: "Hm, ja sam iz orkestra
ta što peva mi je sestra, tu smo već mesec i po
Mi vas ne bi maltretirali, al' bi nešto sad odsvirali
to je jedan šlager lično naš, želimo čuti vaš cenjeni sud"
Pa reče: "Mirka, ljubavi jedina moja ti, ko te sada dirka
i ko ti pod prozore dolazi, da ti svirka?
Mirka, mozda bi mi sretno živeli
samo da si ti, našla pravi put, do mog tužnog srca"
Rekoh da ću im pomoći kol'ko je u mojoj moći
al' ja sam pevač tek
Reče: "Svi su producenti, promašeni dirigenti
niko od njih nema šmek
Mi već godinama sviramo, al' strašno slabo prosperiramo
Poslušajte još jedanput bar, ovo je prava stvar, veliki hit!"
Pričali smo posle dugo, o muzici, šta bi drugo
popili smo oho-ho
Ja od tada slabo radim, stvarno nije da se vadim
al' je razlog tačno to
Ta mi se interpretacija, javlja k'o halucinacija
proganja me, muči, vraća se, uvek, k'o bumerang
taj smešni, divni refren
O KAKO TUŽNIH LJUBAVI IMA
Profesor Lukić sa četvrtog sprata
je živeo prilično sam
A decu je učio ljubavne pesme
sonete i šta ti ja znam
O, kako tužnih ljubavi ima, baš nešto razmišljam
njegova žena, Lukić Milena, s' drugim je otišla
O, kako tužnih ljubavi ima, ovaj svet je ispunjen njima
sve više sumnjam, da neko sretno i voli još
A gospođa Ruža je radila goblen
i subotom igrala tač
Od muža joj ostalo par žutih slika
oficirska kapa i mač
O, kako tužnih ljubavi ima, baš nešto razmišljam
poručnik Bata, iz prvog rata, nije se vratio
Pišu romane, pesme, novele,
o tome kako ljubav uvek nađe put
Znam neke sive, tužne hotele i neke prazne sobe
gde je uvek onaj strašni mir
Anđelija Prokić je čekala princa
i njegovu čarobnu moć
Da joj otplati kredit, da joj napravi klinca
da je voli do kasno u noć
O, kako tužnih ljubavi ima, baš nešto razmišljam
njen suprug Bane, noći i dane, nije se treznio
A kad se jednom, u dva i deset
vratio kući željan ljubavi i sna
Našao pismo, pao u nesvest
žena mu s' Lukićem iz prve strofe pobegla u noć
OSTAJE MI TO ŠTO SE VOLIMO
Moj drug iz detinjstva živi sretno na selu
k'o u ruskom romanu, tačno tako
Ima ženu i sina, ima podrum pun vina
i sve mu je ravno
U poslednje vreme ja ga viđam sve ređe
samo onda, uglavnom, kad nešto slavi
On se ne ljuti zbog tog, pruži ruku i kaže:
"Nisi bio odavno"
I sećamo se dana
kad smo još bili divlji k'o jeleni hitri
I sve smo bliži istini i tuzi
što smo bliži sledećoj litri
Pitam ga dal' zna da si otišla
"Ma nije strašno", kaže on, "Imala je drugog, to znaš"
Pitam ga dal' zna da se volimo, da se još volimo
"Ma baš si smešan", kaže on, "ponekad si klinac baš"
Moj drug iz detinjstva život posmatra škrto
vidi nebo i zemlju, ma ima pravo
Ja sam prokleti pesnik koji stoji na kiši
koji laže i voli
Mada smo učili istu grubu životnu školu
mi smo nekad daleki, pa to je ljudski
Svako nosi u sebi nekog svog malog boga
kom se potajno moli
I zato vraćam priču na vremena
kad smo bili jeleni hitri
I sve smo bliži istini i tuzi
što smo bliži sledećoj litri
Pitam ga šta sad, kad si otišla
"Ma budi mangup", kaže on, "ima mnogo sličnih njoj"
Pitam ga dal' zna da se volimo, da se još volimo
"Ma koješta", gunđa on, "dodaj bokal stari moj"
Moj drug iz detinjstva se oženio zelen
al' je imao sreće, ja vidiš nisam
Ja sam ljubio razne, neke potpuno prazne
neke potpuno strane
I sve mi se čini da ne postoji način
da mu objasnim tebe, jedinu pravu
Zato topim u vinu čitav svet jer u čašu
može svašta da stane
Pitam ga dal' zna da je nevažno što si otišla
"Avantura", kaže on, "Šta ti sada ostaje?"
Ostaje mi to što se volimo!
"Dal' zbog vina", kaže on, "al' ovo smešno postaje"
ODLAZI CIRKUS
Odlazi cirkus iz našeg malog grada
širokim drumom što izlazi na most
Odlazi cirkus i ja se pitam sada:
ko je domaćin a ko je bio gost?
Nestaje cirkus u širokoj ravnici
u kišnoj noći za njim se srebri trag
Odlazi fakir i artisti na žici
i tužni pajac što bio mi je drag
Dal' je sve bilo samo fol?
Dal' je sve samo jeftin trik?
Il' sve te maske kriju bol
i neki sasvim drugi lik?
Pričaće deca o svetlima arene
vežbaće krišom kod kuće neki štos
Ali već sutra, čim prođe neko vreme
samo će retko pomišljati na to
Ostaće okrugli trag na mestu šatre
tu gde se rvao sa tigrom hrabri grk
I par plakata, na njima gutač vatre
kome će klinci već nacrtati brk
'Laku noć dame i gospodo
eto, i ova predstava je završena
nadam se da ste uživali u njoj
Bilo je zadovoljstvo glupirati se za vas sve ove godine
Nadam se da ćemo se još videti u nekom drugom gradu
na nekoj drugoj predstavi, u nekom drugom cirkusu!'
Odlazi cirkus, za sve je bolje tako
mnogi su predstavu shvatili do sad
Nove pajace će masa naći lako
jer drugi cirkus ce doći u naš grad
Ma sve je bilo samo fol!
Sve je to samo jeftin trik!
I sve te maske, kriju bol
i neki sasvim drugi lik!
Pa ipak... Laku noć, prijatno!!!
hvala tarafleks
Нема коментара:
Постави коментар